Лепи и спори кадрови. Мора се спронаћи добро испуњена спорост. Лепота и унутрашња динамика. Смањити текст. Мање, што мање речи, разговора.
Нису то били људи који много говоре.
Ни Сава ни Немања ни Немањини саборци.
А опет пазити да у спорости и ћутањима остане и хумор и напетост сукобљених жеља.
Кратке реченице у анегдотама из „Старечника“ и овде могу бити путоказ.

Данас нам је тешко да схватимо до које мере је тада постојао код Срба (и не само код њих, у средњем веку често) однос према владару као према оцу. Јака заједница и неочекивано велика туга кад умире (а опет брзо пролази).

Можда у Немањиним флешбековима сцене са предаје власти Стефану.

Општи плач велможа и народа, за нас на ивици комичног, али кад осетимо искреност – потресно.

Ово је поготово значајно да бисмо могли да разумемо Немањине пратиоце који га не остављају ни у Светој Гори.

Као да су дошли да се сахране заједно са својим господарем. Дубока везаност. Другачија и много органскија врста заједница него данас, тешко нам је и да замислимо њену чврстину.

Већ у фази писања сценарија мислити на то како се у филмској форми може користити  структурална анлиза иконе.

Визуелне асоцијације су ближе. На пример: златно или тамноплаво небо. Боје земљане, фресака и икона. Пејзажи као са фресака и икона. Организовани, контролисаних боја. Релативозовање перспективе. Просветљење ликова.

Што се тиче приче - можда пут нуде динамичне сличице са житијских икона.

Да ли прича треба да буде организована по таблоима, као те житијске сличице које окружују главну икону. Јасно одвојене сцене (нпр. са затамњењима између). Житијске епизоде.

Шта би значио есхатолошки приступ?

Иако ликове правимо реалистички они су већ и осветљени са краја пута, из есхатона. Иако потпуно људи са одређеним манама, посматрани и са дозом хумора, они су већ обојени и светошћу која им стиже из будућности.

Шест месеци уобичајен искушенички „стаж“. А Искушеничка раса после седам дана већ.

Добијају у манастиру кошуљу и расу. Не сналазе се. Извор малих смешних проблема.
Неки су жустрији и ентузијастичнији.

Пример, део сцене:

Бритва се појави међу окупљеним у искушеничкој раси.
Сви га сумњичаво гледају.
Бритва свечано ћути.

ПРЕДИСЛАВ:
Шта би?

БРИТВА:
Господар исти. Нова војска, нови рат.

ПРЕДИСЛАВ:
Па, јес`. Неко мора први.

Смешкање и подгуркивање. Бритва одмахне руком и оде низ двориште.

ПРЕДИСЛАВ:
Вуче му се по земљи. Можда је могао и неку мању да нађе.

ВЛАСТИМИР:
Он ли је најмање грешан од нас?

ПРЕДИСЛАВ:
Најмањи јесте.

Сви се смејуље.

*

Бољари стоје у новим искушеничким расама. Кисело загледају једни друге поредећи своја нова одела. Немања их гледа са смешком.

ВЛАСТИМИР (Немањи, свечано, на ивици суза):
У тебе смо се прославили у земаљском војевању; и сада ћемо с тобом војевати Небеском Цару, и ништа нас неће раставити од тебе.

БАГРЕШ (тихо Властимиру, незадовољно меркајући његову расу):
Теби су дали бољу расу него мени.

Сава

Поштовани „млади старац“, у великом узлету борбе за Царство Небеско на земљи.
Спаја светове. Млад а већ закорачио једном ногом „тамо“.
Мала чуда око њега. Таквог једног чудака треба да врате у свет. Задатак није и не треба да буде лак.
Конкретни, трезвени отац владар треба да поверује свим срцем и да се упусти у „луди“ преокрет да и он пређе тамо, код сина, светог чудака.
За Саву Света Гора је пресек Царства Божијег и света. Одлазак са Свете Горе би био удаљавање од најважнијег. Савин дар послушања долази на озбиљан испит.
За Саву се борба за Србију води на Светој Гори.
Како се отац приближава смрти све више га припрема за витеза Царства Небеског које је и изнад Србије и изнад православног Ромејског царства.
Пошто је у Србији стање све горе – све више треба да се моле за Србију, за браћу, за народ. Морају да буду све светији сви заједно сваки понаособ што више. То је права трка.
Сава има у молитвама везу са мајком и не мора да је поново види.
Када мајка умре и за њу се још више треба молити.
Кад води оца и његове пратиоце у обилазак Свете Горе – то је уствари придобијање ратника светлости. Земља чуда. Необичне појаве и догађаји, чудни и дивни људи.
Учећи од оца о Србији и Србима Сава оца учи знањима Царства Божијег. Ко ће бити бољи учитељ, ко ученик. Понекад се и трагови људских слабости, ината појављују у њиховој комуникацији.
Кад умре отац остаје да се подвиг и молитва појачају. Из Србије страшне вести, вапаји, позиви и молбе. На све одговарају сузама и молитвама док...

Овако или онако као искушеници или монаси Немања и његови пратиоци улазе у борбу са сопственим страстима. Сава као духовни учитељ – тренер неке врсте. Или је то неко од светогорских стараца са којим је Сава близак и ког доведе својим Србима за учитеља?

Шта можемо да видимо у филму од ове борбе, тренинга, усавршавања?

Стомакоугађање – стална тема. Трајно и споро. Може чувени грозд из монашке приче (донесу болесном старцу леп грозд, он га, правдајући се да му се не једе да најмлађем монаху, овај нађе оправдање па га да свом учитељу и тако грозд прође целу манстирску братију и врати се старцу) да се појави као тест. Па да прође целу екипу и да се врати Сави или Немањи. То може да се дешава у већ узнапредовалој фази зидања Хиландара.
Приликом неких већих физичких напора, глади и жеђи, стоји спремна понуда хлеба, вина, смокава...
Свако може да бира своју меру одрицања, подвига.

Блуд – на нивоу маштарија. Незахвално за приказивање у оваквом филму. Али опет, као сећање и жеља, међу старим ратницима може да буде дирљиво. Њихова замишљена груба лица. Једни друге тестирају да ли су баш толико слободни од блуда. Подсећају, причају, сладе...

Среброљубље -  Радослав који никако неће ни на Светој Гори да се одрекне своје скупоцене посмртне одеће. Што се тренинга тиче – вежба одрицања, препуштања. Уствари борба са среброљубљем и не може као вежба него у одређеним ситуацијама свако треба да препозна код себе страст. И да се жртвом бори против ње. Немања се годинама бори против ове страсти великим даровима светогорцима. Милосрдним делима иначе.

Гнев – најискористивије. Ту може и намерне провокације да прави Сава –учитељ. У процесу тренинга потпуно ослобођен сентиментализма. Ту најпре у тој несентиментаности, а опет љубави, најпре може Сава да се види као модеран. Међу њима несређени односи, свакодневни проблеми. Немања и његов гнев... Ипак је он годинама био владар и морао да буде жесток. Директне провокације духовног учитеља. Можда провоцирање чак и самог Немање. Док не схватимо метод може чак да нас збуни.

Туга – ту је могуће велико и сурово провоцирање. Изазивање туге. Чачкање по животима, успоменама, смислу, изгубљеним вредностима, па и по носталгији. Можда баш од носталгије прво и кренути.

Униније – код форсиране туге. Систематско минирање смисла. Сава или старац ког је он изабрао и прикључио дружини, преузима на себе незахвалну улогу провокатора. Све им обесмишљава. Остави им баш тад највећу слободу, да би могли да схвате да је управо у послушању најпре победа над унинијем.

Таштина – хвали их учитељ, невиђено често? Да сами схвате како могу да упадну у замку.

Симеон 

Завршио је своје. Треба умрети како доликује и само још један задатак обавити – Саву треба вратити у Србију да буде стално присутни духовни ауторитет и миротворни судија браћи. Борба за Србију мора да се заврши у Србији.
Хиландар је компромис са сином. Начин да га привеже јаче за Србију.
Чудесни странац који даје идеју о подизању манастира је заиста чудесни странац подвижник.
Симеон се приближава смрти али све више говори о Србији. Проблеми су у Србији све већи. Све је већа потреба за Савиним присуством у Србији. Треба га и припремити за мисију која га у Србији чека. Симеон учи Саву о Србији и Србима.
И мајка Савина је остала у Србији. И она га чека.
Кад Анастасија умре постаје још опасније у Србији, браћа се још више удаљавају. Сукоб је све извеснији. Катастрофа се приближава. Чим отац умре све ће планути.

После неспоразума са игуманом Ватопеда, пошто је овај одбио да се допусти оснивање српског манастира, Багреш, побеснео, никако не може да се смири. Немања је ту негде, прати догађај. И он је љут, али крије, обуздава се.

САВА:
Један свети старац помогао ми је да схватим нешто важно у вези са страстима. Молим те да поновиш оно што сам ја тада радио са њим.

Багреш гледа у страну, али ипак невољно климне главом.
Шеткајући около, Сава пронађе један мали кипарис.

САВА:
Ишчупај молим те овај мали кипарис. Не треба овде да расте. Нема му ту будућности.

Багреш гунђајући пристане и једном руком ишчупа мали кипарис.
Мало даље нађу један мало већи кипарис.

САВА:
Ишчупај и овај, молим те

Багреш га некако ишчупа са обе руке и умало падне на земљу. Остали се засмеју. Багреш прво као да ће да плане па се и он насмеши. Сава му показује један још већи кипарис.

САВА:
И овај.

Багреш приђе, раскорачи се и сав црвен у лицу проба да климањем амо тамо ослободи корење младог кипариса.

БАГРЕШ (стењући):
Овај ће мало теже ићи.

Срби заграјају. Навијају.
Тврдоглав и поносан, Багреш знојећи се и тешко дишући дуго се мучи око кипариса и најзад некако успе да га извали.
Сава му одмах покаже један још већи кипарис.

САВА:
Хајде сад и овај.

Уморни и задихани Багреш се наљути. Без речи се окрене на петама  и пође да се врати у манастир. Срби седе у хладовини и клибере се.

САВА:
Стани! Не радим то да те расрдим.

Зајапурени Багреш нетремице гледа Саву. Очигледно је да овај нема задњу мисао.  Погледа сабраћу па отпљуне и приђе кипарису.
Пошто Багреш дуго безуспешно покушава да накриви млади кипарис, најзад Сава притекне у помоћ. Скачући и вешајући се о кипарис некако заједно успеју да га превале на земљу.
Окпуљени Срби ударе у грају подршке.
Сава и Багреш знојави седе на срушеном дрвцету и хватају ваздух.

САВА:
Тако је и мени старац објаснио: човекове страсти су као ови кипариси. Док су мале, могу се лако искоренити, али кад их занемаримо и пустимо да расту оне све више јачају и потребно је све више напора да се савладају. Треба их напасти чим се појаве.
Уколико превише порасту ни не можемо сами да их савладамо. Потребна нам је помоћ.

Задихани Багреш слегне раменима. Сабраћа се и даље смејуљи.
Немања се насмеши. Враћа му се животна ведрина

Немања на почетку јесени сетан. Сава мисли да је то због паралеле људског живота и јесени, међутим ради се о ратовањима у јесен. Увек су у јесен цареви и краљеви полазили на Србију, кад дрвеће почне да губи лишће.

„Кад нема горе да скрије Србе“.

Симеонов субјективни кадар – поражени Немања улази у царски логор и пада ничице пред ноге цару Манојлу, баца мач. Испред се вуче конопац који носи око врата. Изненађење, ругање, страх и презир византисјких војника и официра. Цар, моћан, недоступан (флеш-бек, мучна успомена).

Савин субјективни кадар – са врха Атоса поглед у даљини ка Солуну и на другу страну ка Цариграду. Брзим путем камере прелазак у Цариград – сусрет са царем, или брзи прелазак у Солун.

*

У манастирској келији Сава и Немања.

НЕМАЊА
Дошао сам да умрем, знаш то? Овде ћу да умрем.

САВА(са осмехом)
Добро.

Немања га испитивачки погледа.

САВА (још увек са осмехом)
Оци кажу: нека сећање на смрт увек спава и устаје са тобом.

Немања климне главом. Чекујући наставак загледа се у Саву. Сава чисти кандило.

Можда све време паралелна радња. (Због потпуног ефекта повратка у Србију).
Шта се дешава у Србији док Симеон Немања подвижничи иде ка `прелазу`, смрти?
Тиме се можда и повећава динамика. Већи значај, напетост дешавања на Светој Гори. Нека чудна трка с временом. На безвременом месту.
Питање форме и спектакла. Да ли се тадашња Србија може представити без спектакла (у финансијском смислу).

Да ли је носилац паралелне линије онда Стефан? Или нека обична породица?
Двор, шуме у изгнанству, избеглице около. Вести, писма саопштења. Опустошена земља, глад.

Србији су неопходни Сава и Немања. И напетост ишчекивања мора да се појави.
Можда је довољно давести стижу до Свете Горе.
А на крају Србија. Неко опустошено село и долази колона са Свете Горе. Испред коњаници протутње да обавесте Стефана о доласку. А онда, обичан, измучен народ пада на колена дочекујући Оца. Старци, жене, деца. Сузе.

Србија још увек није освојила пуну самосталност кад Немања оставља власт Стефану.

Византијски цар Манојло Комнин (1143 — 1180) дошао је на власт преко реда. Цар Јован II Комнин пред крај живота га је одредио као наследника иако је он био најмлађи син. Тадашње његове речи подсећају на Немањине изговорене приликом предаје власти.

У Бугарској 1196 и 97. убијена два цара-наследника и устоличен трећи, најмлађи – Калојан. Забрињавајући пример за Немању.

У Ватопеду су између осталог сазидали и полате – просторије за живот замонашених велможа из Симеонове пратње.

Заборавља се да Симеон Немања стиже са великом пратњом. Велика пратња а у њој и писари, дијаци. Писаћи прибор носе, пергаменте, мастила, боје.

50 аделфата (доживотних)  у Ватопеду купили Сава и Симеон за раднике и посетиоце. Аделфат означава, у православној цркви, доживотно издржавање које је манастир давао у надокнаду за поклон који му је дат у новцу или имањима. У српским средњовековним документима синоними са термином аделфат су и термини којима се означавају јединице за меру хране и свега осталог што је потребно за издржавање једног братственика (комат и мертик).

Одредбе Карејског типика као да су предодређене да не буду поштоване.
Први „прекршитељ“ је сам оснивач ћелије Свети Сава који је намеравао да ту остане доживотно али су га потребе црквеног живота одвеле далеко одатле. Потом су у карејској ћелији боравили или из ње одлазили Савин старији биограф Доментијан (1253) и потом Данило и Никодим. И ако нису поступили по одредби Карејског типика „Кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога“, то им није била препрека да се нађу на челу Српске цркве као њени архиепископи.

Јован Рајић 1794:
Највећи непријатељ Срба  (незнање па из њега) – неслога, непокорност, самољубље.

Дресирани соко. Да ли неко понесе сокола? На пример војвода Хранислав. Не може да се одвоји од свог љубимца. При почетку или и дуже? Соко постаје присутан као опредмећена страст. Таштина или шта већ...
Светогорски монаци су незадовољни због прекршаја. Шта ће грабљивац у манастиру?

На крају Хранислав мора да пусти сокола. Сцена ослобађања страсти паралелно. Емотивна. Величанствено лети соко и полако нестаје са видика. Пре тога мора сурово да га отера Хранислав, јер соко се упорно враћа господару.

Сава пише типик - гусеницапрелази преко странице. Испоштује је. Међутим, она се враћа. Смета му, а неће да је повреди. Малецка зелена гусеница. Прикупи задњи део уз предњи и тако се креће. Доста је брза. Испитује главом простор, ако је празно – не иде. Мора да јој пометне трску да би прешла са пергамента на сто и отишла. Пре тога пише поред ње, пазећи да је не повреди.
Долази писмоноша. Носи поруку из Србије од Стефана.
Кад настави да пише, гусеница је поново на листу. Сава је лупкајући одоздо збаци са листа на земљу.

Пренаглашеност емоција за наше данашње појмове. Весеље до самозаборава, гнев, жестина битке, јаки узвици, ридање и чупање косе, гребање, нарицање код смрти.

Снови и значај снова. Много већи него данас. Монаси не гледају на то са одобравањем, али веома присутно.

Истина, Немањини пратиоци имају напрсне крстове, оловне иконице и чак ампуле са светим миром око врата, али делују као страно тело не Светој Гори.

Неколицина вуку и магијске предмете са собом. Један чува коњски зуб са којим треба да га сахране. Јеленски рогови у пртљагу једног сатника.

Храна у манастиру: хлеб, сочиво, риба, зеље, воће, вино, уље

Понедељак, среда и петак на посту квашено сочиво, и мало воћа , вода с кимом.

Забрањено носити храну у келију.

Хракање, усекњивање, пљување на земљу уобичајено али забрањено у цркви.

Црнац – у значењу црноризац

Светогорске аскете су људи пуни живота, посебних менталних моћи и физичке снаге. На изненађење Немање и најближих пратилаца.

У међувремену смрт једног старог монаха Ватопеда. Загонетни посмртни осмех. С оне стране.

Смртни час се ближи. Припреме, окупљање монаха из околних манастира. Сви прате Немањино умирање. Фазу по фазу.

Прослављење. Промена светла. Немањина виђења с ону страну. Сведоци пуни страхопоштовања. Узбудљив пут ка смрти. Како ће се то завршити сви се питају. Не удаљавају се од самртника, прате догађај.

Победа! Одлазак у светлу.

Шта је дао Сава Немањи, а шта Немања Сави? Треба да изгледа да су обојица тврдоглави, превише самостални, а после видимо да су скоро потпуно преузели један од другога оно најбоље.

Сава се са мртвим оцем враћа у Србију да настави његов посао, а отац је дошао на Свету Гору да постигне Савин циљ. Аскетски, светитељски.

Ни једног тренутка не чујемо пристанак једног или другог за оно што други проповеда, али после то ураде.

Немања као остарели Кум прича савете државничке а Сава упорно духовне убацује, скоро подмеће оцу.

На основу старих записа један симпатичан и тако типичан српски лик:

Србин који се пред византинцима прави важан и по великој хладноћи да покаже своју чврстину путује често оскудно одевен и гологлав. Јуначење се завршило тако што је добио тешку упалу грла и морао да настави путовање умотан са више одеће и ћебади него ико други у дружини.

Србин са делегацијом. Бахато понашање. На конаку код византијски сељака зановета и тражи од птице млеко. Грубо и осорно. Пошто му ови грубо и одговарају почне да се бије са њима. Граби их за главу, удара песницом али и добија буботке назад. После се смири и мањи од маковог зрна свугде. Скроман и само тражи да има где да седне и одмори.

Немањин напрсни крст у који је уграђена честица часног крста. Задржао га је после абдикација и понео га на Свету Гору, да буде са њим до смрти. Намеравао је прво и да се сахрани са њим. Сава пише колико је тај крст снажио његовог оца снажио у молитви.
По игуману Методију који је и током изградње ишао у србију по новац Стефанов, Симеон шаље крст сину Стефану негде по завршетку изградње Хиландара. Свечани дочек крста у Србији.
Прво помињање тог крста у бици на Пантину – Немањин сукоб са браћом, смрт Тихомирова.